|
časopis ŽELEZNICE,
broj 12, decembar 1987.
Zoran Bundalo, dipl. inž.
Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar
UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07)
Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju.
2. PRILIKE U SRBIJI
Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala
svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita.
|
|
(Из књиге „ПРИВАТНЕ ПРУГЕ УЗАНОГ КОЛОСЕКА У СРБИЈИ 1881-2006.“ аутора мр Ненада Говедаревића)
„ДОБРА СРЕЋА“ – рудник каменог угља, у селу Вина
Угљенокоп „Добра срећа“ се налазио у селу Вина, северозападно од Књажевца. Угаљ из Вине се помињао још шесдесетих година 19. века.
Угљенокоп је отворио 1866. године Стеван Сибиновић, предузимљиви ковач из Књажевца. Он је са још девет својих другова и са укупним капиталом од 10 дуката, 1200 тадашњих динара, основао „Књажевачко рударско друштво“.
Foto reportažu sa obilaska ove trasemožete pogledati na Forumu kluba 
Другови су га ускоро напустили, али је Стеван сам наставио рад на истраживању угља. Од окружног начелства у Књажевцу тражио је најпре дозволу за просто право истраживање, а две године касније и дозволу за 20 рудних поља.
Уз помоћ једног рударског „раденика“ Стеван је приступио копању првог поткопа у атару села Вина. Он је на дубини од 10 метара кроз шкриљац пресекао слој угља дебљине 8 метара. Овај поткоп је касније назван „поткоп број 3“.
Затим је Сибиновић отворио и поткоп зван „број 1“ и у коме је наишао на један мали слој угља који није био погодан за експлоатацију. Радови су настављени на поткопу број 2, у дужини од 120 матара, где је пронађен слој угља дебљине 6-7 метара.
|
|
|
Инж. СТАНИСЛАВ М, ВЕЛИМИРОВИЋ:
Часопис „Развитак„
бр 1 за 1967. годину
ИЗГРАДЊА ПРВЕ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ПРУГЕ У СРБИЈИ
БИЛА JE ПЛАНИРАНА У ТИМОЧКОЈ КРАЈИНИ
Кнез Милош, који je и као кнез имао врло много трговачког духа, стекао je са трговином стоке заиста огромна имања у Србији и Румунији (тадашњој Влашкој), од којих су му приходи служили поред осталог, и за подмићивање свога сизерена, султана као и његовог утицајног чиновништва, како у Србији тако и у Турској.1)
Кнез Милош почиње да развија своју активност на свим привредним пољима нарочито после добијања берата 1830. год. којим je утврђен за наследног кнеза. Он се интересује за све: за прављење стакла, за подизање ливнице гвожђа, за руде и копове a нарочито соли, за експлоатацију шума којима je тада цела Србија била покривена. За трговину дрветом, његовом обрадом и извозом, он je већ имао озбиљну молбу и понуду Швајцарца Карла Поље још 1833. године,2 који je предлагао да му се дозволи да за време од 10 година он има искључнво право обављања тих послова у Србији. Кнез Милош je чак нмао, вероватно и неки привредни план,3 од кога су остали подаци само о „Плану Но. 2"4 и „Плану Но. 4".5
Нарочито je интересантан „Но.4.- План за грађење гвозденог пута или утреника у Србији", из 1838. или 1839. године. По том плану гвоздени пут je био замишљен да иде од места Мосна на Дунаву (код Доњег Милановца), затим преко Горњана, Бучја, Беле реке, Рготине, Вражогрнца н даље долином Тимока ка Гургусовцу. Поред тог пута, био je предвиђен и други гвоздени пут, који би полазио од истог места Мосна, затнм преко Куле, Плавне, Јабучице и Чаира спуштао се у долину Дунава код Бранове, па поред Аде Дунавске излазио испод Оршаве.
|
Инж. СТАНИСЛАВ М. ВЕЛИМИРОВИЋ
Текст објављен у часопису РАЗВИТАК бр.1 за 1969. годину
РАДОВИ НА ДОВРШЕЊУ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ПРУГЕ КЊАЖЕВАЦ — НИШ
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1914 — 1918. ГОДИНЕ
Дочек првог воза у Нишу 31. јануара 1884.године
После балканских ратова 1912—1913. године Србија није провела ни пуну годину дана у миру када јој је у јуну 1914. био објављен рат од стране Аустро-Угарске. Материјално исцрпљена услед поменутих ратова она је замолила за помоћ своје савезнике која јој је могла бити достављена једино преко Солуна са којим је имала директну железничку везу, као и преко Прахова где сви потребни радови за успостављање железничког саобраћаја још нису били довршени у тренутку избијања рата. Пошто се једино преко Прахова могла одржавати веза са Румунијом и Русијом, приступило се одмах довршавању неопходних потребних. радова, тако да је полагање колосека на прузи Прахово—Неготин, уређење железничке станице Прахово као и самог пристаништа било врло брзо обављено и пруга била пуштена у саобраћај већ 1. јула 1914. године. Исто тако био је положен колосек и на делу пруге Зајечар— —Књажевац и 15. јануара 1915. и тај део пруге предат саобраћају1). Но најтежи део пруге од Књажевца до Ниша био је недовршен. Цела та линија нормалног колосека: Прахово—Зајечар—Књажевац—Ниш била је део тзв. Трансбалканске железнице која је имала трасу: Кладово— Неготин— Зајечар —Књажевац—Ниш—Прокупље — Куршумлија—Мердаре—Приштнна—Косово— Призрен—Скадар-обала Јадранског мора, где су се на појединим деоницама већ и изводили радови у времену избијања рата.
|
|
