(Из књиге „ПРИВАТНЕ ПРУГЕ УЗАНОГ КОЛОСЕКА У СРБИЈИ 1881-2006.“ аутора мр Ненада Говедаревића)

„ДОБРА СРЕЋА“ – рудник каменог угља,  у селу Вина

Угљенокоп „Добра срећа“ се налазио у селу Вина, северозападно од Књажевца. Угаљ из Вине се помињао још шесдесетих година 19. века.

Угљенокоп је отворио 1866. године Стеван Сибиновић, предузимљиви ковач из Књажевца. Он је са још девет својих другова и са укупним капиталом од 10 дуката, 1200 тадашњих динара, основао „Књажевачко рударско друштво“.

Foto reportažu sa obilaska ove trase
možete pogledati na Forumu kluba

Другови су га ускоро напустили, али је Стеван сам наставио рад на истраживању угља. Од окружног начелства у Књажевцу тражио је најпре дозволу за просто право истраживање, а две године касније и дозволу за 20 рудних поља.

Уз помоћ једног рударског „раденика“ Стеван је приступио копању првог поткопа у атару села Вина. Он је на дубини од 10 метара кроз шкриљац пресекао слој угља дебљине 8 метара. Овај поткоп је касније назван „поткоп број 3“.

Затим је Сибиновић отворио и поткоп зван „број 1“ и у коме је наишао на један мали слој угља који није био погодан за експлоатацију. Радови су настављени на поткопу број 2, у дужини од 120 матара, где је пронађен слој угља дебљине 6-7 метара.

Међутим, посао са копањем угља није био исплатив.

Потрошња угља у Књажевцу и ближој околини била је веома мала. Саобраћајне везе угљенокопа са Књажевцем биле су веома лоше. Угаљ се до Књажевца превозио запрежним колима по сеоском путу дугом више од 12 километара.

Угаљ се могао добро продавати у Нишу, али су тршкови превоза до Ниша коштали колико и угаљ.

Због такве ситуације угљенокоп је таворио све до изградње железничке пруге Књажевац – Зајечар 1915. године.

Од почетка грађења „тимочке пруге“ радови на угљенокопу у Вини се обнављају и интезивирају. Стеван Сибиновић је са сином Драгомиром (Дракчетом) основао 1907. године фирму „Стеван Сибиновић и син“.

У поткопу број 1 радови су настављени све до краја октобра 1915. године и са малим прекидима радило се и за време Балканских ратова 1912/1913. године.

За време окупације у Првом светском рату, рудник у Вини су преузели Немци и интезивно га експлоатисали. Радило се у поткопима број 1 и 3. Окупатор је изградио и пругу узаног колосека ширине 600 мм од Вине до Језаве, предграђа Књажевца у дужини од 12,7 километара.

Угаљ из рудника „Добра срећа“ се добро коксовао па су немци намеравали да овим каменим угљем снабдевају Борски рудник. Зато су у Језави почели да граде коксару. Од државне пруге нормалног колосека, из правца Ргошта, а испред тунела број 36, Немци су изградили индустријски колосек до Језаве ( до октобра 1915. године била је завршена деоница државне пруге СДЖ од Књажевца до Подвиса).

За време окупације 1915-1918. године Немци су из угљенокопа у Вини извадили око 40.000 тона каменог угља.

После Првог светског рата, рудник „Добра срећа“ је брзо обновљен.

На име ратне штете Сибиновићи су добили локомотиве и вагоне са пруге Језава – Вина и постројење за брикетирање у Језави које су Немци започели да граде за време окупације.

Од постројења су добили: пресе за брикетирање у облику јајета и цигле, парни котао за загревање и топљење смоле за брикетирање и једну малу полустабилну машину од 80 коњских снага за погон брикетнице.

Сибиновићи су докупили: сушару са два ложишта, казан за сушење угља и транспортере, тако да су комплетирали линију за брикетирање.

Брикетница је потпуно завршена тек 1926. године.

За потребе државних железница брикети су били у облику опеке, а за широку потрошњу у облику јајета. Брикетница је радила само две године од 1926. до 1928. када је у Вини прорадила сепарација за мокро сепарирање угља система Хомболт.

Прањем угља смањивала се количина сумпора за 20-30 % и пепела за 45-50 %.

Сибиновићи су у Вини изградили помоћне зграде, купатило за раднике, амбуланту и друге пратеће објекте.

У то време на руднику је радило око 300 радника, а годишње се производило око 20.000 тона угља.

Од 1926. године  па све до Другог светског рата рудник „Добра срећа“ заједно са рударском железницом Вина – Језава закупило је Француско друштво Борских рудника (ФДБР).

На угљенокопу је у 1935. години радило око 600 радника. Рудари су становали у селу Вина и околним местима. Рударске колоније није било.

„Добра срећа“ је у 1940. години произвео 22.189 тона угља. Рудник је радио све време окупације у Другом светском рату, не смањујући призводњу.

По ослобођењу наставио је са редовним радом, производећи годишње у просеку око 79.000 тона угља. Према статистичким подацима угљенокоп је од 1890. до 1955. године произвео 1.392.167 тона угља.

У годинама без података (1941.-1944.) произведено је око 160.290 тона угља, тако да је од 1890. до 1955. године произведено око 1.552.457 тона каменог угља.

После Другог светског рата рудник је национализован и ушао у састав државног предузећа „Тимочки рудници угља“.

Дирекција овог предузећа била је у Књажевцу, најпре у згради брикетнице у Језави, а затим у граду.

У састав „Тимочких рудника угља“, сем „Добре среће“, били су и угљенокопи Подвис, „Хајдук Вељко“, Лубница и Вршка чука – Аврамица.

Шесдесетих година 20. века целокупна количина произведеног угља продавана је Југословенским железницама. Угаљ се испирао и сепарирао у Вини, а затим брикетирао у Језави. Брикетирање са новом технологијом отпочело је 1961. године.

Модерне уређаје за суво брикетирање без употребе скупе увозне смоле монтирали су радници рудника каменог угља „Ртањ“. Брикети су били димензија 10x5x5 цм. Камени угаљ из Вине брикетирао се на овај начин све до затварања рудника.

Годишње се производило до 80.000 тона угља, а највећа производња постигнута је 1960. године и износила је 95.000 тона.

Средином шесдесетих година 20. века на угљенокопу је радило око 500 радника. Било је ту рудара из скоро свих крајева тадашње Југославије.

У селу Вина је после Другог светског рата изграђена рударска колонија, управна зграда, рударске радионице, ложионица, магацини, ресторан за раднике, амбуланта и продавнице животних намирница.

Изграђена је и једна мања термоелектрана за потребе рудника, рударске колоније и села Вина.

Транспорт угља у јами обављао се јамским вагонетима које су вукле  акумулаторске локомотиве. Иначе, јама је била угрожена метаном.

Средином шесдесетих година 20. века опала је потрошња угља на југословенским железницама због брзе замене парне вуче дизел локомотивама.

Коначно је угљенокоп „Добра срећа“ обуставио производњу 1972. године, после више од 75 година рада.

Рударска пруга Вина – Књажевац (Језава)

У циљу што ефикасније експлоатације веома квалитетног каменог угља из Рудника „Добра срећа“, окупатори су 1917. године изградили рударску пругу ширине колосека 600 мм од угљенокопа у селу Вина до Језаве југозападног предграђа Књажевца.

Дужина пруге износила је 12,7 км

Од Језаве траса пруге је водила уз Грезанску реку све до села Саставци, а затим правећи велики лук (кривина код села Булиновац) пролазила крај села Булиновац и водила даље до села Вина.

Станице са по два колосека биле су у Вини, Булиновцу, Саставцима и Језави.

Једна укрсница била је између села Вина и Булиновац. Шине, дековиљског типа, биле су постављене на гвоздене прагове изграђене од профилисаног лима.

Најоштрија кривина била је полупречника од око 65 метара, а успони су били од 26 до 28 промила у потезу Магиле испред села Вина и око 30 промила код села Саставци.

Немци су изградили и индустријски колосек који је повезивао брикетницу у Језави са пругом нормалног колосека Књажевац – Подвис. Ова деоница тимочке пруге завршена је до октобра 1915. године.

Деонице пруге Књажевац – Зајечар предата је саобраћају фебруара 1915. године, а Зајечар – Прахово још јуна 1914. године.

Тако су угаљ и брикет у Језави могли директно да се товаре у државне вагоне и пругом нормалног колосека одвозе до Дунава за потребе немачке војне машинерије.

По ослобођењу октобра 1918. године, пругу Вина – Језава преузела је држава, а угљенокоп је наставио да експлоатише њен предратни власник Стеван Сибиновић.

Судском одлуком су власнику рудника припала и сва затечена возна средства рударске железнице која су немци оставили на руднику и то: 5 троосовинских парних локомотива (серије 99.3), 22 двоосовинска вагона за угаљ носивости 5 тона и 3 двоосовинска вагона за превоз јамске грађе, а Сибиновић је морао од државе да закупи право коришћења пруге Вина – Језава.

Троосовинске парне локомотиве, са распоредом осовина 0 – С – 0, произведене  1908. и 1910. године у фирми JUNG (Arnold Jung Lokomotivfabrik GmbH Jugenthal bei Kirchen a.d. Seig), биле су веома слабе за пругу са великим успонима и оштрим кривинама као на прузи Вина – Језава.

На путу од Вине до Језаве морало је да им се три пута чисти ватра, да узимају воду, а често се дешавало да им успут понестане и угаљ пошто је тендер могао да прими највише 500 килограма угља.

Вагони су били дрвене конструкције, носивости 5 тона. Због великих успона локомотиве ЈУНГ могле су да од Језаве према Вини вуку композицију тешку највише 30 тона. Од Вине до Језаве превозио се угаљ, а од Језаве до Вине јамска грађа, опрема и материјал за рудник и животне намирнице за рударе.

Пруга је 1925. године продужена од Вине до новоотвореног угљенокопа „Благовести“ чији је власник био београдски пивар Ђорђе Вајферт. Дужина ове нове деонице износила је око 2 километра. Угљенокоп „Благовести“ је престао са радом 1930. године када је и пруга демонтирана.

На прузи изграђеној 1917. године угаљ се превозио све до 1930. године када је Сибиновић заједно са државним железницама Краљевине СХС реконструисао пругу постављањем дрвених прагова и јачих („босанских“) шина тежине 22 килограма по дужном метру. Ремонт и реконструкцију пруге извршио је Стеван Вучетић, који је затим и одржавао пругу све до свог пензионисања.

Уочи Другог светског рата власник угљенокопа је адаптирао један аутомобил за колосек 600 мм и њимњ се превозио до Вине и назад до Књажевца.

После рата рудник је национализован. Радило се у три смене, а дневно се копало до 250 тона угља. Дрвени вагони су замењени челичним носивости 5 тона. У 1945. години набављена су четири путничка вагона („класе“) од тога три од рудника угља „Јерма“. Организован је и путнички саобраћај Вина – Језава за превоз радника, рудара, ђака и локалног становништва. Превоз рударском железницом се није наплаћивао.

Дневно је саобраћало неколико теретних и четири пара путничких возова.

Путнички возови су полазили из Језаве у 04.30, 06.00, 12.30 и 20.30 часова, а из Вине у 06.00, 08.00, 15.30 и у 24.00 часова. Брзине возова биле су ограничене на 10 км на час, а време путовања износило је око 90 минута.

Број теретних возова зависио је од количине ископаног и сепарираног угља.

Превоз путника овом рударском железницом трајао је све до 1954. године када је због непостојања одговарајућих техничко-саобраћајних услова путнички саобраћај укинут.

У 1961. години приступило се комплетној реконструкцији рударске пруге. Колосек ширине 600 мм преправљен је на 760 мм, набављене су три јаче парне локомотиве, 20 четвороосовинских теретних вагона за угаљ носивости од 15 тона, четири плато вагона за превоз јамске грађе и два путничка вагона.

Преправка пруге и увођење у саобраћај већих и снажнијих локомотива и четвороосовинских вагона дочекано је са великим одушевљењем рудара и локалног становништва.

Локомотиве су могле да вуку композиције тешке 120 тона тако да су два воза од Вине до Језаве превозила целокупну дневну произодњу рудника.

Две локомотиве су преузете са сењске пруге (Ћуприја – Сењски Рудник – Равна Река) и носиле су бројеве 206-96 и 206-97, а трећа која је носила број 226-26 узета је са пруге Параћин – Зајечар. Све су локомотиве биле система Mallet са распоредом осовина 0-B+B-0, произведене у немачкој фирми Henschel und Sohn, Kassel, прве две 1926. године, а трећа 1935. године.

На мрежи југословенских железница биле су означене као серија ЈЖ 90.

Локомотиве система Mallet могле су да приме 1 тону угља и 3,5 м³ воде, а развијале су брзину до 40 км на час. Од Језаве до Вине трошиле су око 500 килограма угља, а водом су се напајале само у Вини.

Мање оправке на локомотивама обављао је Томислав Станојевић, а вагоне је одржавао Бранислав Голубовић.

Возно особље сачињавали су машиновођа, ложач и два кочничара. Они су радили у турнусу 16/32 часа(16 часова рада и 32 часа одмора).

Последње машиновође на овој прузи били су Миодраг Трифуновић, Александар Стојановић (погинуо 1968. године при превртању локомотиве код Саставка), Томислав Никодијевић и Јован Симић.

Рудник „Добра срећа“ је 1972. године обуставио производњу, а пруга Вина – Језава је демонтирана и продата као старо гвожђе.

Укупно је скинуто око 26.000 метара шина( тежине око 400 тона) и око 18.000 прагова.

Локомотиве и вагони су такође продати као старо гвожђе.

Foto reportažu sa obilaska ove trase
možete pogledati na Forumu kluba